Шта је комуникација у невољи у ГМДСС-у?

ТхеГлобални поморски систем за помоћ и безбедност(ГМДСС) је глобално прихваћен и усвојен скуп правила протокола и прописа, који обезбеђују безбедну навигацију и отпрему. ГМДСС опрема се примењује како би се повећала безбедност и олакшало и брже спасавање бродова, чамаца и авиона у невољи. ТхеГМДССомогућава броду у невољи да пошаље узбуну помоћу различитих радио система. Захваљујући овом систему, упозорења имају веома висок степен непредвиђених околности које треба да приме или службе за спасавање на обали и/или друга пловила у тој области.

Од проналаска радија крајем 19. века, бродови на мору су се ослањали на Морзеову азбуку, коју је измислио Семјуел Морз и први пут коришћен 1844. године, за телекомуникације у случају опасности и безбедности. Али ово средство се чинило тешким и недовољно поузданим да би у пуном обиму осигурало сигурност на мору.

Тако је Међународна поморска организација (ИМО), агенција Уједињених нација специјализована за безбедност бродарства и спречавање бродова да загаде мора, почела да тражи начине за побољшање поморске невоље и безбедносне комуникације.

Нови систем који се ослањао на сателитске и копнене радио услуге, осим тога, променио је међународна обавештења о опасностима са брода на брод у базирану на броду до обале (Центар за координацију спашавања). ГМДСС обезбеђује способност пловила за аутоматско узбуњивање и лоцирање у случајевима када нема времена за слање СОС или МАИДАИ позива. И, по први пут, систем захтева од бродова да примају емитовање информација о поморској безбедности које би могле да спрече несрећу, која је постала примарна мета. Године 1988, ИМО је изменио Конвенцију о безбедности живота на мору (СОЛАС), захтевајући да бродови који подлежу њој обавезно уграде ГМДСС опрему. Такви бродови су морали да носе НАВТЕКС и сателитске ЕПИРБ до 1. августа 1993. и морали су да уклопе сву другу ГМДСС опрему до 1. фебруара 1999. Америчким бродовима је било дозвољено да примењују ГМДСС уместо Морзеове телеграфске опреме Законом о телекомуникацијама из 1996. године.

ГМДСС је увео нову технологију која је потпуно трансформисала поморске радио-комуникације. Нови систем омогућава да се упозорење у невољи аутоматски преноси и прима на велике удаљености, са знатно већом поузданошћу.

ГМДСС се састоји од различитих система, од којих су неки нови, али многи од њих су били у употреби много раније. Систем је намењен за обављање следећих функција: узбуњивање (укључујући одређивање положаја јединице у невољи), координација потраге и спасавања, лоцирање (навођење), емитовање информација о поморској безбедности, опште комуникације и комуникација између моста. Специфични захтеви за радио превоз зависе од подручја рада брода, а не од његове тонаже. ГМДСС такође узима у обзир резервне инструменте за узбуњивање у случају опасности и изворе напајања у хитним случајевима.

Рекреативна пловила не морају да се придржавајуГМДСС радиозахтеви за превоз, али би требало све више да користе ВХФ радио уређаје са дигиталним селективним позивањем (ДСЦ). Пловила испод 300 бруто тонаже (ГТ) не подлежу захтевима ГМДСС.

ГМДСС опрема мора бити једноставна за руковање и (где год је прикладно) бити пројектована за рад без надзора.

Упозорења у случају опасности морају бити у могућности да се покрену са позиције на којој се брод обично води (тј. мост). Такође се захтева да ЕПИРБ-ови буду инсталирани близу тог места или да буду способни за даљинско активирање.

Поједностављена верзија опреме коју захтева СОЛАС да се носи на броду за свако морско подручје је описана у наставку.

Пошто различити радио системи уграђени у ГМДСС имају појединачна ограничења у погледу домета и пружене услуге, опрема која је потребна за ношење на броду одређена је подручјем рада брода. ГМДСС је поделио светске океане на четири различите области. Сва пловила морају носити опрему која одговара морском подручју или подручјима у којима тргују.